Postavljamo pitanje: kako smo od borbe za slobodu i prava glasa stigle do prava na karanfil, vikend putovanje ili korporativnu milostinju u vidu vaučera od 50 eura? Nemamo ništa protiv pažnje, ali imamo sve protiv svođenja žene na potrošačku kategoriju. Protiv smo tog kratkotrajnog poleta koji se ugasi već sjutradan, kada nas kao bumerang pogode iste one obaveze koje su nas čekale i dan ranije.

Danas pokušavamo da prizovemo duhove Klare Cetkin i Roze Luksemburg. Šta bi nam one rekle na to što, vijek nakon njihove pobjede, žena i dalje strepi da će zbog trudnoće izgubiti posao? Šta bi mislile o tišini onih koje, nesrećne u braku, u hladnoj Morači vide jedini izlaz i "zauvijek kuću"?

Jesu li one sanjale o tome da radimo dva posla? Da nas kod kuće čekaju nevidljivi lanci kućnih obaveza, bez obzira na to što smo tog istog dana, rame uz rame sa muškarcima, operisale u salama, projektovale zgrade na gradilištima ili čuvale red na ulicama?

U taj procjep smo ugurale i sopstvena očekivanja: imperativ da budemo njegovane, dotjerane i u trendu, dok istovremeno u sebi nosimo genetski kod naših baka. Taj teški, nevidljivi biljeg koji šapuće: „postavi bratu – žensko si“, „donesi ocu – žensko si“, „opeglaj mužu – žensko si“. Dok mi „možemo sve“, unutrašnji glas nas opominje da je uvijek neko drugi preči – dijete, muž, roditelj, kuća.

A šta je sa onima koje ne čuju muziku, već osluškuju nalete bombi? Žene Bliskog Istoka, Afrike, Južne Amerike i Evrope koje u redovima ispred narodnih kuhinja čekaju obrok, jer im je pravo na dostojanstvo oduzeto još u šesnaestoj godini kada su udate, ili su ga izgubile pod pesnicama pijanih muževa od kojih nisu imale kuda da odu.

Dok se svijet kupa u vještačkom sjaju proslave, pitamo se: da li one, u strahu, gladi i mraku, uopšte znaju da je 8. mart 2026. godine? I da li smo mi, u međuvremenu, zaboravile šta taj datum zapravo znači?